Литерарна секција – Катманду

Момчило Настасијевић ЗАПИС О ДАРОВИМА МОЈЕ РОЂАКЕ МАРИЈЕ

радови ученика Људи говоре: тачке гледишта, Збогом, идем да оздравим

Катманду

„Пројекат Катманду“ представља оне ученике Тринаесте београдске гимназије, који су – без жаљења констатујемо – напустили и школу, и Београд, и Србију, и Европу. Ми смо, за све вас који нас узалудно тражите, од пролећа 2008. године, у непалској престоници, у Катмандуу. Ту смо се обрели на један хеуристички, луцидан начин, који има ту предност што за потребе путовања нисмо користили буџете веселих родитеља, као ни услуге вредних туристичких агенција, што све заједно значи да ни у једном тренутку нисмо дошли у позицију да своје путовање отплаћујемо у неколико скромних и примамљивих рата. Пут који нас је довео на ово несвакидашње место, у овај чудесни град, јесте управо литераран. Тако, „Пројекат Катманду“ само условно носи своје друго име: „литерарна секција“.

Можете нас звати планинарима, авантуристима, луталицама, беспосленицима, чак и ученицима, али најједноставније је за вас ако нас зовете просто – писцима. Чак и скрибоманима, мастиљарима! Како год да желите, зовите нас; не можете да нас увредите нити испровоцирате!

Пројекат ћемо реализовати у неколико фаза:

Прва фаза је прикупљање грађе, односно долажење до СВИХ РАСПОЛОЖИВИХ ИНФОРМАЦИЈА о култури, историји, религији, свакодневном животу /муке, радости, журке, кафићи, ресторани, тоалети, школе, затвори, болести, вицеви, сахране, венчања, обреди, ритуали, шопинг-центри, брза храна…/ у Непалу, односно – у Катмандуу. Начин на који долазимо до тих података је неодређен, односно управо – отворен. Ми дозвољавамо – чак и поздрављамо! – све могуће начине довијања, сналажења, па и обмањивања своје околине у циљу долажења до најинтересантнијих и најскривенијих детаља, који би могли да баце неко ново и необично светло на живот далеких становника Катмандуа. Резултат ове беспоштедне и бескомпромисне потраге јесте РЕЧНИК КАТМАНДУА.

Друга фаза користи авантуристичко и преварантско искуство стечено у реализацији „речника Катмандуа“, као прве фазе пројекта, и она обавезује Катманду-писца /скрибомана, мастиљара!/, на креативно коришћење прикупљеног материјала. Из „речника“ – који је, морамо да скренемо пажњу, увек у настајању! – у другој фази пројекта произилазе разнородни написи: проза, кратке приче, пародијски текстови, поезија, новински чланци, закони, драмски текстови везани за живот у Катмандуу… Све ово значи једно: ми, писци овог „пројекта“ /скрибомани, мастиљари!/, обавезали смо се на немилосрдни и милосрдни, објективни и субјективни, дистанцирани и непосредни, пристрасни и непристрасни поглед на улице и живот овог далеког града. Наше јунаке створили смо ми, што и нас и вас природно доводи до закључка да само ми имамо права да их веселимо, ожалошћујемо, нервирамо, смирујемо, релаксирамо, заљубљујемо, одљубљујемо, затварамо, ослобађамо, да им судимо, да их избацујемо, разводимо, венчавамо… Ако се, ето, догоди да неко од наших јунака страда, то је онда само наша одговорност. Свака сличност са стварним ликовима и догађајима увек је намерна колико и случајна, што нам обезбеђује потпуни алиби. Никада нећете успети да нас осудите за нашу креативну самовољу и деспотизам!